Uechi Ryu

Okinava je najvece ostrvo Ryu –Kyu arhipelaga i nalazi se na krajnjem jugu Japana. U svojoj ranijoj istoriji Ryu-Kyu arhipelag nije bio u sastavu Japanske drzave vec je imao svoje fedualne gospodare. U doba pre, a i posle okupacije od strane Japana Ryu – Kyu arhipelag je bio pod velikim kulturnim i ekonomskim uticajem Kine. Oko 1370 .godine tadasnji vladar Ryu Kyu arhipelaga Sato priznao je lojalnost kineskoj drzavi sto je umnogome povecalo Kineski kulturni, politicki ,ekonomski i svaki drugi uticaj na ovo podrucije. Do 1430 arhipelag je bio podeljen na tri velika feudalna poseda: juzni - Hokutsan , srednji – Nantsan, i severni-Chutsan. Vladari ovih poseda su vodili medjusobnu borbu za prevlast do 1430 godine kada je vladar feuda Chutsan uspeo da ostvari konacnu pobedu nad protivnicima i ujedini kraljevstvo. Za prestonicu je izabrao grad Shuri na jugu Okinave. Ujedinjenje kraljevstva dovelo je do njegovog razvoja, intenziviraju se trgovacke veze sa Kinom, Japanom, Indijom i Korejom,ciji se kulturni uticaji osecaju na Okinavi tog doba, kao i kulturni uticaj Evrope u nesto kasnijem periodu kada Evropske drzave uspostavljaju prve diplomatske i trgovacke veze sa zemljama dalekog istoka. Stanovnistvo koje se do tada bavilo uglavnom ribolovom i zemljoradnjom polako pocinje da se navikava na nove uslove, pocinje da se bavi trgovinom , a bivsim ribarima nije bilo tesko da predju u trgovacku mornaricu. U naredna dva veka u Ryu Kyu arhipelagu se oseca napredak u svakom pogledu, a grad Naha postaje kulturni i ekonomski centar kraljevstva. Sve ovo traje do 1609 godine kada arhipelag okupiraju Japanske snage i pripajaju ga Japanskoj drzavi, odnosno Japanskom carstvu.
Ne zna se tacno kada su borilacke vestine pocele da se treniraju na Okinavi. Po nekim podacima okinavljanima su Kineski sistemi borenja prikazani jos u vreme dinastije Tang (618 – 907 ), ali tada nisu izazvale vece interesovanje kod miroljubivih stanovnika Okinave, niti se borilacke vestine vezbaju onako masovno kako ce to biti u kasnijem periodu. Kineski boks donet na Okinavu u ovom periodu menja se i prilagodjava lokalnim potrebama i prerasta u ”Tote” – pretecu danasnjeg karatea.
Godine 1609 . Satsuma klan iz istoimene oblasti (danasnja Kagosima) na celu sa gospodarom Simatsuom okupira Ryu Kyu arhipelag posle krace i kravave borbe sa mnogo gubitaka na obe strane, i primoravaju vladara Haisija se preda. Odmah po uspostavljanju vlasti Japanci konfiskuju svo oruzije, i donose niz zakona kojima se stanovnicima arhipelaga zabranjuje posedovanje i proizvodnja bilo kakvog oruzija, pa cak i kovanje ceremonijalnih maceva koji inace nemaju nikakvu realnu upotrebnu vrednost, pored toga bilo je zabranjeno bavljene borilackim vestinama u bilo kom obliku. Krsenje ovih zakona povlacilo je veoma rigorozne kazne.Iz tih razloga rane grupe praktikanata borilackih vestina prelaze u ilegalu i od tada pa do pocetka XX veka borlacke vestine na Okinavi vezbaju se ilegalno. Iz istih razloga raste interesovanje za vestine borenje koje i pored zabrane i rada u ilegali dobijaju na masovnosti . Mnogi stanovnici Okinave putuju u Kinu i odatle donose nove forme Kineskog boksa, koje kombinuju sa starom vestinom Tote. Kombinacijom ovih vestina nastaje nova vestina koja se naziva” Okinava te “(Okinavljanska saka) ili samo ”te”. Mnogi okupatorski vojnici nalazeni su mrtvi oklopa probijenih golim rukama i nogama.
Paralelno sa razvojem vestine borenja golim rukama, razvija se jos jedna vestina, koja je razvijala tehniku borbe poljoprivrednim alatkama. Uglavnom su to tehnike borbe motkom, srpovima za zetvu pirinca, mlatilicom za pirinac, drvenim palicama razlicite duzine, veslom itd. Ove tehnike vezbale su se u okviru vestine Okinavate i baziraju se na istim principima borenja.
Postoje tri osnovna stila vestine Okinavate koji su dobili imena po gradovima u kojima su nastali: Nahate (ime dobio po gradu Naha), Shurite(ime dobio po grdu Suri) i Tomarite (ime dobio po gradu Tomari). Ovi stilovi nastali su u razlicito vreme i imaju razlicite izvore u Kineskim borilackim vestinama, te se donekle razlikuju u tehnikama i pristupu borbi i iz njih su kasnije nastali razliciti karate stilovi. Godine1876. prestaje okupacija Okinave i ona postaje deo Japanskog carstva. Iako ovim aktom prestaju okupacioni zakoni Satsuma klana, borilacke vestine se jos jedno vreme vezbaju u tajnosti.

Kanbun Uechi, osnivač Uechi Ryu, rođen je u siromašnoj porodici 5.maja 1877. godine na jugu Okinawe. Njegov otac koji je po prirodi bio veoma tih i miran čovek, bio je zbog te svoje mirnoće ponekad ismevan i maltretiran od strane ljudi iz svoje okoline.To je u velikoj meri uticalo na Kanbuna, pa je u najranijoj mladosti rešio da uči ratne, borilačke veštine.
Godine 1897. Kanbun Uechi odlazi u Kinu kako bi našao učitelja borilačkih veština. Kako nije imao novca, lutao je nekoliko meseci Kinom radeći najteže poslove kako bi se prehranio.
Kao i mnogi okinavljani pre njega Kanbun je najpre vežbao u Kojo Dojo-u (dojo - sala za vežbanje – uslovno prevedeno) kod instruktora Kaho Kojoa i njegovog asistenta Makabe Udon Kyoei. Zbog blage naravi i iskrenosti Kanbun postaje predmet ismejavanja i vređanja Makabea koji se nije obazirao na njegov početnički status. Zbog toga Kanbun napušta Kojo Dojo i kreće u potragu za novim - pravim učiteljem.
Jednog dana je stigao u grad Fuzhu u južnoj kineskoj provinciji Fukien, gde se zaposlio u školi borilačkih veština koju je vodio Zhu Zi He (Shu Shi Wa na japanskom) – taoista manastira Shaolin. Kanbunov posao u školi je bio da održava čistoću, čisti obuću, pere sudove i donosi vodu.
Kako su ga zanimale borilačke veštine, Kanbun je često virio u vežbaonicu i posmatrao trening, a onda je krijući se noću pokušavao da oponaša pokrete koje je zapamtio. To naravno nije promaklo oštrom oku učitelja Zhua koji je iz samo njemu znanih razloga odlučio da ga podučava. Ovo je svakako bio postupak bez presedana, jer je u tradiciji ove veštine bilo nezamislivo da se obučava neko ko nije Kinez. Ali način na koji je podučavao Kanbuna, razlikovao se od onog kojim je vežbao ostale učenike. Zhu He je Kanbunu pokazao jedan pokret forme Sanchin, koji je zatim Kanbun satima ponavljao licem okrenut ka zidu. Svaki pokret forme Sanchin Kanbun je uvežbavao po nekoliko meseci, tako da ih je sve naučio tek posle godinu dana, a zatim je kompletnu formu Sanchin uvežbavao još 2 godine. Vežbajući samo Sanchin katu, Kanbun je stekao neverovatnu brzinu i snagu. Nakon ove 3 godine, pošto su strpljenje, karakter i talenat bili oprobani Zhu Zi He ga je naučio još 2 forme: Seisan i San Shih-lin (san’juroku na okinavljanskom; kasnije Sandairyu), tehnike „gvozdenih ruku“, specijalnu tehniku disanja (Ki), Kyu Sho - vitalne tačke i farmakologiju. Kada je Kanbun vizuelno naučio Seisan katu, bio je i sam zapanjen i iznenađen brzinom i snagom kojom je izvodio njene tehnike. Tek tada je shvatio svu mudrost Sanchin kate.
Godine 1907. posle deset godina vežbanja, Zhu Zi He je Kanbun Uechiu dao dozvolu da otvori svoju školu borilačkih veština u malom mestu Nansoue. Takođe mu je poklonio i manuskript koji je napisao samo za njega , a u kojem su bile navedene sve tehnike i metode njegovog učenja. Ovaj manuskript je nazvao „Min-Chin Chu Ryu“, a on se i danas nalazi u vlasništvu porodice Uechi.
Poznato je da je od svih koji su u to vreme dolazili u Kinu da nauče veštinu borenja, jedino Kanbun Uechi dobio diplomu da je postao učitelj i da je jedini od svih japanskih karate majstora u Kini imao svoj dojo u kome je podučavao svoju veštinu 3 godine.
Otvorivši školu Kanbun je morao da prođe još mnoge „testove“ i da izađe kao pobednik u mnogim borbama sa drugim kineskim majstorima koji su dolazili da „provere“ njegovo znanje borilačkih veština. Nekoliko dana pošto je Kanbun otvorio svoju školu, pojavio se jedan kung fu učitelj i izazvao je Kanbuna. Kanbun koji je po prirodi bio mirne naravi mu je predložio da sednu i popiju čaj uz razgovor. U razgovoru, Kanbun predloži da svako uradi svoju katu i da na taj način uporede svoje veštine. Kung fu učitelj je izveo svoju najsnažniju katu po kojoj je Kanbun znao da on pripada Kingai sistemu borenja (iz tog sistema je tehnike preuzeo današnji Goju Ryu). Zatim je Kanbun vrlo brzo i snažno izveo svoju Seisan katu. Iznenađen, izazivač napusti Kanbuna. Međutim idućeg jutra se ponovo pojavio jer nije bio zadovoljan razmenom kata, i tražio je borbu. Kanbun nije imao kuda pa je pristao. Kung fu majstor je napao Kanbuna serijom snažnih udaraca, ali svaki njegov napad je bio blokiran. Na kraju blokirajući jedan udarac u glavu, Kanbun udari munjevito nogom u stomak od čega je izazivač pao na leđa. Priznajući poraz, kung fu učitelj zamoli Kanbuna za oproštaj. Posle tog incidenta dva čoveka postadoše prijatelji.
Samo 3 godine nakon otvaranja škole (1910. godine), jedan od Kanbunovih učenika je na lokalnom izvoru u tuči sa više protivnika ubio jednog čoveka. Kanbun Uechi je bio okrivljen za tu smrt, jer su meštani smatrali da je kao njegov učitelj bio dužan da ga nauči kako da kontroliše svoju veštinu. Te iste godine Kanbun je napustio Kinu i krenuo za Okinawu.
Po povratku na Okinavu, Kanbun se nastanio u jednom selu na severu ostrva, gde se oženio i živeo kao farmer. Bio je obučen kao Kinez, odlično je govorio kineski, a njegovo kinesko ime je bilo Shusaya. Posle incidenta koji je njegov učenik imao u Kini, Kanbun je rešio da više ne podučava svoju veštinu.
Jednog dana na Okinavu je doputovao Go Kenkin, kineski trgovac čajem, koji je poznavao borilačke veštine. Posle nekoliko prijateljskih borbi koje je imao sa majstorima Naha karate škole, a u kojima je bio pobednik, na pitanje ko mu je bio učitelj bi odgovarao:“Moj učitelj kod kog sam vežbao u Kini, živi ovde na Okinavi, a zove se Kanbun Uechi.“ Od tada Kanbunova reputacija počinje da raste kao i pritisak da počne podučavati svoju veštinu. Odbijao je sve ponude i insistiranja. Izuzev jedne prilike na javnoj demonstraciji ratničkih veština kada je na insistiranje velikog majstora Anko Itosua (učitelj čuvenog Gichih Funakoshija – tvorca Shotokan karatea) i ostalih poznatih majstora izveo Seisan katu. Njegova brzina, tehnika i snaga su bile toliko veličanstvene da je i sam Itosu ostao impresioniran.
Zbog sve većeg pritiska da podučava godine 1921. Kanbun Uechi se seli sa porodicom u Japan, u malo mesto Wakayamu, koje se nalazilo u blizini Osake. Tu je sklopio čvrsto prijateljstvo sa Ryuyo Tomoyoseom, takođe Okinavljaninom. Tomoyoseu je bilo poznato Kanbunovo poznavanje borilačkih veština i mesecima ga je nagovarao da ga uzme za učenika. Nakon mnogo ubeđivanja Kanbun je pristao. Dve godine je Tomoyose učio lekcije od svog učitelja i za to vreme je uspeo da ga ubedi da njegova umetnost borenja treba da ga nadživi. Tako je Kanbun 1925. u pedesetoj godini života otvorio mali dojo u kome je pored Tomoyose podučavao i svog sina Kaneia i još desetak učenika, isključivo Okinavljana. U periodu od 1925. do 1931. godine u Kanbunovom Shataku Dojo-u se treniralo svakog dana. Ustajalo se u 5 sati i treniralo do početka rada, a zatim se trening nastavljao od 19 do 23 sata. Slobodnim danima se treniralo i do 10 sati dnevno. Danas je možda teško shvatiti toliki entuzijazam ali tada su učitelj i učenici osećali ogromnu želju i ljubav prema vežbanju i usavršavanju. Kanbun je učenike najpre učio delovima Sanchin forme a zatim im je pokazivao kate Seisan i Sandairyu i odbrambene forme iz tih kata. Pokreti su se izvodili brzo i eksplozivno, a Kanbun je ovakav način podučavanja nazivao Ikyoryo. Uz tehnike učenici su puno vežbali kote kitae – kineske vežbe za jačanje ruku i nogu – i slobodnu borbu. Treninzi su bili čvrsti i žestoki.
Malo je poznato da je poznati okinavljanski karate majstor Kenwa Mabuni (osnivač Shito Ryu škole vežbao kod Kanbuna godinu dana (1926). Posle toga Mabuni je kreirao katu Shimpa.
U martu 1932. zbog sve većeg interesovanja za vežbanjem Kanbun premešta Dojo u deo Wakayame koji se zove Tebira i dobija naziv Pangainoon ryu karate jutsu kenkyu-jo.
Malo po malo Kanei Ueči je preuzeo u nasledstvo veštinu svoga oca. Godine 1940. predavao je veštinu u dva dojo-a koji su se nalazili u Oaki i Hjogou.
Godine 1942. na poziv Ryuka Tomoyosea (sin Ryuyo Tomoyosea), Kanei Uechi dolazi na Okinavu. Ryuko Tomoyose koji je prvobitno učio Goju Ryu kod Chojun Miyagija, sa još nekoliko prijatelja je sagradio u Futenmi (Ginowan City) mali dojo za Kanei Uechia. Ovaj mali dojo je bio mesto gde je prvi put na Okinavi počela da se prenosi veština Kanbun Uechia. Danas je to svetski centar ovog sistema borenja.
Tokom svog života Kanbun nije mnogo pričao osvom vežbanju u Kini. Veštinu koju je vežbao nazivao je Pangai-Noon (sistem borenja koji je upotrebljavao meke i čvrste tehnike). U borbi je ovaj sistem koristio tehnike tigra, ždrala i zmaja.
Kada je veliki majstor Kanbun Uechi umro 25.novemba 1947, iscrpljen glađu usled velike ekonomske krize, njegovi učenici su još iste noći u čamcu, o velikoj oluji prebacili njegovo telo na Okinavu gde su ga i sahranili u mestu Ginowan-shi. U Kanbunovu čast, njegovi učenici su veštini promenili ime i nazvali je Uechi Ryu. Pod tim nazivom je i deklarisana u okviru Okinawa karatedo federacije.
U želji da ovaj sistem približi Okinavljanima Kanei Uechi je 1943. godine 3 postojeće kate dopunio sa još 5 ne menjajući izvorne tehnike ni sistem vežbanja. Tih 5 kata su: Kanshiwa, Kanshu, Seichin, Seirui i Konchin. Te kate su najpre služile za demonstracije ali su 1960. godine uvedene u zvanični program važbanja Uechi Ryu-a. Kanei je uveo i dogovoreni sparing Kyu-kumite i Dan-kumite, kao i objašnjenje tehnika kata (kata bunkai) i neke vežbe zagrevanja


Sensei Kanbun Uechi


Sensei Zhu Zi He


Sensei Kanei Uechi


Tekst je preuzet iz knjiga UECHI KRATE-DO i PUT autora MARIA TOPOLŠEKA

eh taj Uechi ryu, odatle je sve pocelo u sto se tice japanskog karatea, zakon je. Ima li ovde gde da se trenira uechi karate? Nadam se da ga nije moda iskvarila kao sto je shotokan postao sport a ne borilacka vestina

Ima na nekoliko mesta u Srbiji. U Beogradu je glavni Hombu Dojo koji je član matične organizacije na Okinawi dok se ostali vode kao njihov ogranak, ima u BG još nekoliko Dojo-a, imaš i u Novom Sadu, Pećincima, Kragujevcu, Prokuplju, Leskovcu.

A drugo pitanje je baš na mestu U Uechi Ryu karatedo-u nema mode, kako se vežbalo nekad tako se i danas radi i upravo se zbog toga smatra najoriginalnijim stilom karatedo-a. Ništa se ne menja - ništa se ne dodaje i ništa se ne oduzima

Poslednji seminar sa gostima iz Japana, tj. sa Okinawe je bio 2007. tako da se baš radi na tradicionalnosti. U delu foruma KLUBOVI sam ostavio link za glavni Hombu Dojo, tamo ćeš naći malo više informacija o ovome

Pozdrav

Нема моде Uechi Ryu је јако добар