Katana

Katana je jedno od onih oružja koja su odavno prerasla svoj istorijski značaj i postala simbol, ili bolje reći – mit. Japanci prema katani imaju mističan, gotovo obogotvoravajući odnos – često se o njoj govori kao o „životodavnom maču”, dok je u zapadnoj kulturi ona postala jedno od najprepoznatljivijih obeležja Japana i nezaobilazna stavka više potkulturnih žanrova.
Ovakva kakvu je danas poznajemo katana se pojavila tek početkom 15. veka. Da bi se došlo do njenog današnjeg oblika, trebalo je prevaliti dugačak put koji je započeo, prema japanskom predanju, još u 10. veku, kada je legendarni kovač Munečika, uz pomoć bogova i duha lisice iskovao prvu oštricu.

Budući da je srednjevekovni Japan skoro 1000 godina bio pod vojnom upravom, i da su se tokom tog perioda skoro neprekidno vodili manji ili veći ratovi između zavađenih provincija koje su se borile za prevlast nad celim Japanom, mesta i prilike za isprobavanje i poboljšanje je bilo na pretek. Izmene u izgledu i konstrukciji japanskih mačeva bile su uslovljene raznim okolnostima, kao što su, na primer, bili susreti sa Mongolima i njihovim debelim kožnim oklopima, koji su naterali majstore-kovače da suze i još više zaoble oštricu mača, kao i veliki građanski rat koji je izbio početkom 15. veka kada je proizvodnja mačeva u Japanu dostigla svoj vrhunac.

Ovaj period se, inače, i naziva Zlatno doba japanske umetnosti pravljenja mačeva.
Katana nije mač, kako se to obično misli. Osnovna karakteristika svakog mača je potpuno ravno sečivo. Katana ima blago povijeno sečivo i stoga spada u sablje. To što se drži sa obe ruke takođe nije razlog da se smatra mačem: mačevi se drže i sa jednom i sa obe ruke, kao i sablje. Katana spada u tzv. dvoručne sablje. S druge strane, veoma često, mnoge japanske tehnike mačevanja (među kojima i ona najsavršenija – Musašija) je preporučivala držanje japanske sablje sa jednom rukom. Dvoručne sablje su predviđene više za boru na tlu no konjaničku borbu. Isprobati katanu znači udariti po drugoj sablji i preseći je bez traga na oštrici. Katana je duh davnog vremena, simbol i način prihvatanja života i smrti, svetinja klase ratnika – samuraja.

U borbi japanskih samuraja veština nije sporna. Nije sporan ni pobednik: duhovno jači uvek je i veštiji. Katana je više od oštrog i tvdog komada čelika, to je produženi, britki duh ratnika.

U malim pećima japanski majstori su topili rudu magnetit. Kako je ruda različitog kvaliteta bile su izvlačene meke i tvrde poluge (listovi) ovog metala. Osnovni metod pri izradi kvalitetne sablje je spajanje i lameliranje ovih mekih i tvrdih slojeva metala. Tako se nizom uzastopnih radnji pravila metalna šipka koja se sastojala od više hiljada metalnih slojeva i koja je istovremeno bila i meka i tvrda. Nakon toga se grubo iskuje oštrica, a onda nekom vrstom noža za crtanje se izvuče luk sablje. Izvodi se tako da sečivo, posle kaljenja, dobija svoj konačni oblik.
Majstor, posle utvrđivanja oblika, iskiva dršku i obeležava je »jasuri« znacima – nepravilnim zarezima ili paralelnim linijama koje se povlače u raznim pravcima. To je, zapravo potpis majstora. Stručnjaci mogu, na osnovu jasuri znaka, da odrede vreme, radonicu, i majstora kovača koji je iskovao sablju.

Neki kovači nisu potpisivali svoj rad. Sablja bez potpisa je, takođe znak. Svršenstvu nije potrebno pisano poreklo, ono govori za sebe. Na metalnoj dršci majstori su bušili malu rupu – mesto na kome će se pričvrstiti bambusov rukohvat (drška).

Da bi se dobila visokokvalitetna oštrica, potrebno je bilo povećati procenat ugljenika u metalu. Sablja se iz tog razloga premazivala rastvorom gline i vode. Delovi za ornamente i ukrase premazivali su se nekoliko puta deblje. Bilo je potrebno da oni ostanu meki. Sad se oštrica, koja se kali, pažljivo očisti od rastvora gline. Sečivo se zagreva u ćumuru do određene temperature, a zatim naglo potapa u vruću vodu.
Ovim postupkom se dobija britka i tvrda oštrica a meko telo sablje. Ako je ovaj deo posla uspešno obavljen, sečivo se polira uljem i kamenjem različite tvrdoće. Poslednji rad na metalu sablje je ukrašavanje. U meki deo sečiva utiskuju se stilizovani oblici rascvetalih grana, glave zmajeva…

Drška katane je drvena, duga 20-25 centimetara, valjkastog oblika, presvučena ribljom kožom a ponekad metalnim prstenovima, ali gotovo uvek ukrašena ornamentima. Boja je, po pravilu, crna, crvena ili boja rđe. To je bio najviši zahtev lepote toga doba. Katana se u kući čuvala sa oštricom okrenutom naviše, drškom okrenutom u desno, na počasnom mestu, položena na posebno izrađenoj i ukrašenoj polici – katana kake. Sablja je prenošena u naročitoj kutiji od lakiranog drveta ukrašenoj ratnikovim perčinom – drugim obeležjem njegove časti.
Sačuvana su i neka imena majstora-kovača čija su sečiva, bez sumnje, među najboljim koja je čovek iskovao: Masamune (1290. godina) i majstor Maramasa (1340. godina). Sečiva su prenošena sa oca na sina, ponekad je menjana drška, ponekad korice, ponekad gajtan, ali sečivo nikad.

Gotova sablja je morala da se isproba. Majstor je time dokazivao svoje umeće da sačini katanu dostojnu časnog poziva ratnika. Niz potok se puštala lotosova biljka. Sablja okrenuta sečivom nasuprot struje, sačekivala je biljku. Ako je dobra, zaseći će lotos.
Katana se više ručno ne pravi, možda je zaboravljeno i kako se pravi hiljadugodišnje sečivo. Ostale su priče i legende u kojima se ljuto sečivo, ubojiti zamah i smrt lagano potiskuju pričama o časti, savršenstvu i trajanju.

No, da ne bude zabune, japanska tehnologija izrade sečiva za sablju nije unikatna. Na Bliskom istoku su daleko ranije izrađivana sečiva po »sendvič« tehnologiji. Čuvene damaske sablje su se pravile uvrtanjem listova metala različite tvrdoće tako da se dobijala pređa slična debelom konopcu koji se zatim kovao u oštricu. Na ovaj način se dobijao ne samo kvalitetan čelik već i neobična tekstura. Postoje indicije da su i u Zapadnoj evropi još Vikinzi kovali svoje mačeve po tehnologiji slojevanja. No, ono po čemu su mačevi Japana bez premca je sigurno upornost u izradi i broju slojeva tj. uzastopnih kovanja i »varenja« ovih slojeva. Mačevi koji su po kvalitetu izrade u Japanu gotovo bili standard proizvodnje, na Bliskom istoku i u Evropi su se izrađivali samo kao izuzetni primerci. Razlog je bio jednostavan: kultura ovih prostora nije mačevima u tolikoj meri pridavala fetišiziran karakter i oni su više korišteni, shvatani i viđeni kao praktično, upotrebno i potrošno sredstvo borbe a ne kao deo kulta, kulture i filosofije.

Korišćeni tekstovi sa:
http://www.nskendo.org.rs/okendu_katana.php
http://www.macevanje.org/Eseji%20tekst/dvorucna_sablja.htm